Zamišljam nekad da sam hrabra. Ne onako, ‘umri muški’ hrabra. (Ne volim puške, krv i ubijanja.).
Zamišljam da sam dovoljno hrabra za rezove. Za šaku o stol. Za ‘dosta’. Uklanjanje onog što guši, sputava, lagano ubija.
Zamišljam da sam hrabra. Onako… baš kurčevita. Da ne dajem druge, treće, četvrte, pete šanse.
Zamišljam nekad da sam hrabra. Da ne vjerujem bezuvjetno. Da se ne nadam uzaludno. Da prekrižim. Da zauvijek zaboravim.
Zamišljam da sam hrabra. Da imam muda, da na bezobrazluk vratim bezobrazlukom. Da nisam pristojna prema nepristojnima. Da vratim ono što dobijem. Da im se u lice nasmijem.
Zamišljam da sam hrabra za srednji prst, svima onima koji ga zaslužuju. Bez razmišljanja. Bez možda. Bez što ako….
Zamišljam da sam dovoljno hrabra, da ne ubijam sebe pristajanjem na kompromise. Da imam razumijevanja za druge, onoliko koliko ga drugi pokazuju meni. Da imam za njih poštovanja, koliko ga i primim.
(Niti grama više.)
Zamišljam da sam makar toliko hrabra, da promijenim sebe, zbog svega onog što se promijeniti ne može.
Zamišljam…da sam hrabra za sebe!!!
(Onako kako sam hrabra za druge.)
Zamišljam…
I hrabra postajem!
Primjedbe
Objavi komentar